2015-09 - SLIKA NEDELJE - SEPTEMBAR 2015.

_________________________________________________________________________________________

28. SEPTEMBAR 2015.


KADA BI NASE OCI MOGLE DA VIDE GRAVITACIONE TALASE

Copyright: NASA/C. Henze (STScI/AURA)

OPIS SLIKE: Zamislite scenu: dve gigantske crne rupe, svaka od njih veličine našeg Sunčevog sistema okruzenog spiralom, jedna oko druge. One se sve vise priblizavaju dok se ne dodirnu i spoje u jedan, jos veci gravitacioni zatvor.

Medjutim, šta biste vi videli? Za takav kataklizmickei događaj, sve moze da se desi u tajnosti, jer crne rupe po samoj svojoj prirodi ne emituju svetlost. Umesto svetla, drugačije bi bilo kada bi naše oči mogle da vide gravitacione talase.

Tako ce izgledati kada se spoje dve crne rupe. Ovo je kompjuterska simulacija gravitacionih talasa koja u ovom sudaru titanskih razmera pomalo lici na talase u ribnjaku kada kamencic padne u vodu. U slučaju gravitacionih talasa, poremećaji se ne nalaze u vodi, nego u svemirskom kontinuumu. Ovo je matematička "tkanina" prostora i vremena koju je Albert Ajnštajn koristio da objasni gravitaciju.

Gravitaciona radijacija je posredno primecena, ali nikada nije direktno posmatrana. Njena detekcija bi otvorita potpuno novi način studiranja univerzuma. Kao rezultat toga, astronomi su radili na oba detektora, na zemlji i u prostoru. I to je pravi izazov.

Gravitaciono zračenje je neverovatno teško izmeriti. Talasi prouzrokuju atome koji su za oko za samo 1 deo u 1.000.000.000.000.000.000.000. Da bi detektor ovo primetio, potrebna je osetljivost, koja je isto kao merenje udaljenosti od Zemlje do Sunca na tačnost veličine atoma vodonika.

Posle decenije razvoja tehnologije i eksperimenata, detektori na terenu se priblizavaju potrebnoj osetljivosti. Prva detekcija se očekuje u narednih nekoliko godina. Ali ovi detektori mogu da vide samo polovinu slike. Masa crnih rupa koje se sudaraju odredjuje frekvencu gravitacionog zračenja.

Spajanje malih crnih rupa, svaka oko nekoliko puta veca od mase Sunca, stvoriće visoke frekvence gravitacionih talasa koji mogu da se vide sa Zemlje. Ali džinovske crne rupe koje su u srcu galaksija sa masama milion puta vecim od Sunca, će generisati gravitacione talase na mnogo nižoj frekvencij. Ovo se ne može detektovati sa sistemima na Zemlji, jer seizmičke smetnje i ostala buka preplavljuje signale. Dakle, to je potrebno uraditi u svemirskoj opservatoriji. ESA je odabrala gravitacioni univerzum kao fokus za trećiu veliku misiju u kosmičkom planu za datum lansiranja oko 2034. godine.

Saznanje o gravitacionom univerzumu zahteva pripremu veoma ambicioznog zadatka. U pripremi, ESA će lansirati LISA - Pathfinder ovog novembra da testira neke od osnovnih tehnologija koje su potrebne da se izgradi poverenje u buduće opservatorije za istrazivanje gravitacionih talasa. Ova slika je simulacija spajanja dve crne rupe i rezultat emisije gravitacionog zračenja, koje je objavila je NASA 2012. godine.

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

21. SEPTEMBAR 2015.


KOSMICKA OPTICKA ILUZUJA U VELIKOM MEDVEDU

Copyright: NASA, ESA and the Hubble Heritage Team (STScI/AURA)

OPIS SLIKE: Neke od prekrasnih pogleda u svemir zahvaljujemo lepoti trika perspektive, kao na ovoj NASA/ESA Habl slici koju je napravio svemirski teleskop Hubble.

Galaksije na vrhu i na dnu rama se zovu PGC 37639 i PGC 101374. Iako može izgledati kao da su dve galaksije u sredini povezane plavim tokom pratioca kroz centar slike, PRO 37639 leži nešto bliži Zemlji od svog pratioca, i te dve galaksije nisu fizički povezane.

Drugi opticki trik je, da ova slika ne pokazuje dve galaksije, nego najmanje četri. Gornji leva oblast pokazuje dve galaksije u ranoj fazi spajanja. Njihovi svetle centri se još uvek vide odvojeno, kako sjaje usred vrtlogu gasa i prašine.

Manja, relativno netaknuta spiralna galaksija, poznata kao SDSSCGB 19.4, može da se vidi desno od dve galaksije koje se spajaju. Ovaj trio galaksija nalazi se u Arp 194, a galakticku grupu koja je udaljena od Zemlje nešto manje od 600 miliona svetlosnih godina u sazvežđu Kefeja.

Smatra se da se plavi tok formirao kroz burne gravitacione interakcije koje se javljaju na ivici slike. Ovaj tok je dugacak oko 100.000 svetlosnih godina i sastoji se od gasa, prašine i mnogo miliona novorođenih zvezda. Ove zvezde, koje formiraju zvezdana jata, koja kasnije akumuliraju superjata, su odgovorne za upečatljivo plavu nijansu na slici. To su uglavnom mlada, topla i masivna, jata koja emituju plavu svetlost .

Ova slika je objavljena 2009. godine, u znak proslave Hablove 19. godine u svemiru. Teleskop vec cetvrti veka kruži oko Zemlje, sto je prekretnica koja je proslavljena u aprilu ove godine .

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

14. SEPTEMBAR 2015.


PROBA-2 POMRACENJE

Copyright: SA/Royal Observatory of Belgium

OPIS SLIKE: ESA Proba - 2 posmatracki satelit  dozivela je tri parcijalne pomracenja Sunca 13. septembra 2015. godine na Zemlji. Ona su bila vidljiva iznad Južne Afrike, Indijskog okeana i Antarktika.

Tokom ukupnog pomračenja Sunca, Mesec se kreće ispred Sunca, sa Zemlje posmatrano izgleda kao da Mesec i Sunce imaju istu velicinu, tako da se Mesec, koji se nalazi mnogo bliže Zemlji, pojavljuje dovoljno veliki da zakloni svetlost Sunca koje je mnogo dalje. Medjutim, ponekad je tako da Mesec samo delimicno pokriva Sunceb disk.

U međuvremenu, ESINA Proba - 2 orbitira oko Zemlje oko 14,5 puta dnevno, I ulazi u Mesečevu senku u vreme jednog pomračenja Sunca. Stalna promena ugla posmatranja Probe-2 znači da satelit prošao kroz senku tri puta tokom pomračenja.

Slika je napravljena sa proba- 2 SWAP kamerom, koja gleda na solarni disk u ekstremnim ultravioletnim talasnim dužinama gde fotografise burnu površinu Sunca i njegovu turbulentnu koronu - deo koji se vidi u pozadini.

Jedno od tih parcijalnih pomracenja je predstavljeno ovde - to je fotografisano u 06:32 GMT 13. septembra - ali sve tri, zajedno sa četvrtim prolazom Meseca blizu ivice Sunca, može se videti na ovom filmu.

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

07. SEPTEMBAR 2015.


MAGELANOVI OBLACI I INTERSTELARNI FILAMENT

Copyright: ESA and the Planck Collaboration

OPIS SLIKE: Na ovoj slici sa ESA Planck satelita su prikazana dva Magelanova oblaka, najblizi pratioci nase galaksije Mlečni put. Veliki Magelanov oblak, udaljen oko 160.000 svetlosnih godina, je velika crvena i narandžasta grudvica blizu centra slike. Mali Magelanov oblak, oko 200.000 svetlosnih godina udaljen od nas, je objekt nejasnog trouglastog oblika u donjem levom uglu.

Oko deset i sedam milijardi mase našeg Sunca, oni su klasifikovani kao patuljaste galaksije. Za poređenje, Mlečni put i još jedan od njegovih suseda, Andromeda galaksija, svaka ima po nekoliko stotina milijardi solarnih masa.

Magelanovi oblaci nisu vidljivi sa severnih geografskih širina i uvedeni su u Evropsku astronomiju na prelazu iz 16. veka. Međutim, oni su bili poznati mnogo pre nego što su mnoge civilizacije na južnoj hemisferi postojale i to astronomima sa Bliskog istoka.

Satelit Plank je otkrio između zvezda prašinu koja prožima Magelanove Oblake dok premerava nebo kako bi proučio kosmičku mikrotalasnu pozadinu - najstariju svetlost u svemiru - sa nevidjenom detaljnoscu.  U stvari, Plank otkriva emisije od gotovo sveaga što zraci između njega i kosmičke pozadine na svojim osetljivim frekvencama.

Ovo u prvom planu uključuje mnoge galaksije, bliske i daleke, kao i međuzvezdanu materiju u Mlečnom Putu. Astronomi treba da ih uklone kako bi pristupili bogatstvu kosmičkih informacija sadržanih u starom svetlu. Ali, kao bonus, oni mogu najpre da koriste posmatranja kako bi saznali više o tome kako se zvezde formiraju u galaksijama, uključujući i našu.

Interstelarna prašina iz difuznog medija koji prožima našu galaksiju može da se posmatra kao mešavina crvenog, narandžastog i žutog oblaka u gornjem delu ove slike, koja pripada velikom kompleksu zvezda koje se formiraju u južnom sazvežđu, Kameleon.

Pored toga, filament koji se se može videti proteže se od gustih oblaka Kameleona, u gornjem levom uglu, prema suprotnom uglu slike.

Između dva Magelanova oblaka, posmatrano sa Planka, ovo prašnjavo vlakno je u stvari mnogo bliže nama, udaljeno samo oko 300 svetlosnih godina. Slika pokazuje koliko dobro je ova struktura u skladu sa magnetnim poljem galaksije, koje su predstavljene kao teksture na slikama i bili su procenjeni na osnovu Plankovih merenja.

Upoređujući strukturu magnetnog polja i distribuciju međuzvezdane prašine u Mlečnom putu, naučnici mogu da studiraju na relativnu distribuciju međuzvjezdanih oblaka i ambijentalno magnetno polje. Dok je u slučaju filamentarnog oblak prikazanog na ovoj slici, struktura usklađena sa pravcem magnetnog polja, u gušćim oblacima gde se radjaju zvezde, filamenti imaju tendenciju da budu upravna prema medjuzvezdanom magnetnom polju.

U donjem desnom delu slike je jedna od najslabijih oblasti neba na frekvencijama Planka, sa plavim nijansama koje ukazuju na veoma niske koncentracije kosmičke prašine. Struktura slicna vrtlogu uzrokovana je pre svega zvukom instrumenta nego stvarnim dogadjanjima u magnetnom polju.

Emisija prašine se računa kombinacijom Plankovih posmatranja na 353, 545 i 857 GHz, dok je pravac magnetnog polja zasnovan na Plankovim polarizacionim podacima na 353 GHz. Slika obuhvata oko 40º.

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________