2016-03-SLIKA NEDELJE - MART 2016.

_________________________________________________________________________________________

29. MART 2016.


HERSEL OTKRIVA POJAS BUDUCIH ZVEZDA

Copyright: ESA/Herschel/SPIRE/M. Juvela (U. Helsinki, Finland)

OPIS SLIKE: Zvezdane formacije postoje svuda oko nas. Mlečni put je protkan oblacima prašine i gasa koji bi mogao da postane rasadnik sledeće generacije zvezda. Zahvaljujući svemirskoj opservatoriji Hheršel od ESA, sada možemo da pogledamo unutar ovih oblaka i da vidimo šta se zaista dešava.

Možda se čini ironično, ali kada su u potrazi za lokacijama budućih formiranja zvezda, astronomi traže najhladnijea mesta u Mlečnom putu. To je zato što pre nego sto se zapali gas u zvezdama, koji će ih formirati, moraju zajedno kolabrirati. Da bi se to desilo, oblast mora da bude hladna i usporena, tako da ne može da odoli gravitaciji.

Kao i gas, tako je I sa prasinom, koja je takodje izuzetno hladna, mozda samo 10-20 stepeni iznad apsolutne nule. Da bi optički teleskopi mogli da vide ovo sto se dogajda u potpunom mraku, oni posmatrjau prasinu koja moze da se vidi u dugim infracrvenim talasnim dužinama.

Jedno od iznenađenja je da su najhladniji deo vlakna na oblacima koji se protežu preko toplijih delova oblaka. Ova slika pokazuje hladna vlakna oblaka, astronomima poznato kao G82.65-2.00. Plavo vlakno je najhladniji deo oblaka i sadrži 800 puta više mase nego Sunce. Prašina u ovom vlaknu ima temperaturu -259ºC. Na ovoj niskoj temperaturi, ako vlakno sadrži dovoljno mase, veoma je verovatno da će ovaj deo kolabrirati u zvezdu.

Ova slika pokazuje boje najduže infracrvene talasne dužine koje odgovaraju najhladnijoj oblasti i prikazane su u plavoj boji, a najkraće talasne dužine, što odgovara malo toplijoj prašini su prikazane u crvenoj boji.

Oblast pogleda obuhvata na slici nešto više od dve širina punog Meseca. To je jedan od 116 oblasti u svemiru koje je otkrio Heršel u okviru projekta Galaktički Hladnih Jezgara. Svako polje je izabran zbog pozadinskog zračenja mapiranog od ESA i pokazalo se da ove oblasti galaksije poseduju izuzetno hladnu prašinu.

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

21. MART 2016.


ULTRAVIOLETNA FOTOGRAFIJA POKAZUJE KOMPLIKOVANU ATMOSFERU SUNCA

Copyright: SOHO (ESA & NASA)

OPIS SLIKE: Ova sablasna kugla je davalac zivota u nasem Sunčevom sistemu. To je Sunce, čudesan nuklearni reaktor koji se nalazi u srcu našeg planetarnog sistema i snabdeva naš svet sa svetloscu i toplotom koja je potrebna da bismo postojali.

Za ljudsko oko, Sunce gori veoma svetlo na nebu. Opasno je gledati ga direktno, osim ako imate neki poseban filter, koji se koristi da smanji veći deo rasipanja svetlosti sa njegove površine.

Međutim, pred elektronskom očima SOHO-a, pojavljuje se mesto delikatne lepote i detalja na Suncu.

SOHO je ekstremno-ultravioletni teleskop koji je korišten da se naprave ove slike. Taj teleskop je osetljiv na četiri talasne dužine ekstremnog-ultravioletnog svetla, i tri najkraće su korištene da bi se napravila ova slika. Svaka talasna dužina je obelezena bojama da ukaže na različite temperature gasa na Suncu.

Temperatura gasa je pracena atomima gvožđa, gde trake porasta temperature povećavaju broj elektrona od oko jezgra.

Atom gvožđa obično sadrži 26 elektrona. Na ovoj slici, plava boja pokazuje gvožđa temperature od 1 milion stepeni Celzijusa, pošto je izgubio 8 ili 9 elektrona. Zuta boja pokazuje gvožđa na 1,5 miliona stepeni (11 izgubljenih elektrona) i crvena boja pokazuje gvožđe na 2,5 miliona stepeni (14 izgubljenih elektrona).

Ovi atomi se nalaez u spoljašnjem delu Sunčevoe atmosfere poznate kao korona. Kako se korona zagreva na milione stepeni, ostaje predmet naučnih rasprava.

Stalnio posmatranje atmosfere Sunca, obavlja se sa SOHO, i drugim letilicama u blizini Sunca, kao sto su Solar Dynamics Observatory i Proba-2, dozvoljavaju solarnim fizičarima da izgrade detaljnu sliku ponasanja korone. To im daje uvid u fizičke procese koji dovode do korone i njenih reakcija.

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

14. MART 2016.


GIOTTO SE PRILIZAVA HALEJEVOJ KOMETI

Copyright: ESA/Giotto/HMC – Copyright MPAe/MPS 1986

OPIS SLIKE: U noći između 13-14 marta 1986. godine, ESA-Giotto letelica se pribliila na 596 km od Halejeve komete, otkrivajući po prvi put kako izgleda jezgro komete izbliza.

Ova montaža pokazuje šest slika istorijskog preleta, od prvog (gore levo) slikano oko tri sata pre najbližeg priblizavanja, sa udaljenosti od 766.371 km, do poslednjeg (dole desno) snimljenog samo 27 sati pre najbližeg priblizavanja, 1.917 km od jezgra. Kaada se Giotto priblizio, vidi se izuzetno mracni krompirasti objekat velicine 15 x 7.2 x 7.2 km.

Kometa je takođe poznat kao 1P/Halley, gde je 1P obeležava prvu kometu koja je identifikovana kao periodična. Bio je to Edmond Halley koji je prvi otkrio slicna svojstva orbite komete posmatrane 1531., 1607. i 1682. godine i razumeo da se radi o istom objektu koji se redovno vraca na nase nebo.

Halley je 1705. godine prognozirao povratak komete 1758. godine, jer je racunao da se ona krece duz elipsoidne putanje sa periodom od 76 godina. Medjutim, Halley je umro pre nego sto se kometa vratila, pa su je drugi astronomi posmatrali 1758. i 1759. godine i potvrdili njenu periodicnost.

Sledece pojave Halejeve komete, 1835. i 1910. esu željno očekivane i pružile su uvid u prirodu komete, sa sve snažnijim astronomskim instrumentima. Nakon osvita svemirskog doba u drugoj polovini 20. veka, povratak komete 1986. godine je pozdravljen sa flotom svemirskih brodova.

U Hallejevu armadu je uključen Giotto zajedno sa dve sonde iz Sovjetskog Saveza, Vega - 1 i Vega -2 , i dve sonde iz Japana, Sakigake i Suisei. NASIN International Cometary Explorer koji je bio prva misija u svemiru za istrazivanje komete, prosla je na oko 7.800 km od komete 21P/Giacobini - Zinner 1985. godine, a takođe je slikao i Hajeljevu kometu 1986. godine.

Sonda Giotto, nazvana po italijanskom slikaru koji je 1303. godine, prikazao Vitlejemsku zvezdu kao kometu, napravila je najbliže slike ikada snimljene komete u to vreme. Nakon Vega - 1 i Vega – 2, početkom marta 1986. godine, ESA koristi svoje podatke za zavođenje Giotto-sonde još bliže kometi.

Kada su naučnici analizirali jedinstvene slike i podatke sa Giotto-sonde, oni su takođe razmišljao unapred, postavljajući temelje budućeg projekta koji će se razviti u Rosetta misiju od ESA. Lansirana 2004. godine, Rozeta stigla do komete 67P/Curjumov-Gerasimenko u 2014. godini, i u njenoj orbiti je pusten lender Phiale.

Rosetta je pratila kometu dok je prolazila perihel - najbližu tačku Suncu duž njene orbite - u avgustu 2015. i dalje nastavlja studiranje komete izbliza do kraja septembra 2016., kada će biti kontrolisano pustena da padne na njenu povrsinu.

Ove nedelje, naučnici proslavljaju 30. godišnjicu bliskog susreta Giotto-sonde sa Halejevom kometom, kao i stalna istrazivanja od strane Rosette, na 50. ESLAB simpozijumu "Od Giotto do Rosette", u Lajdenu, u Holandiji.

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

07. MART 2016.


UMIRUCA ZVEZDA POKAZUJE BUDUCNOST NASEG SUNCA

Copyright: NASA, ESA and the Hubble Heritage Team (STScI/AURA).
Zahvalnost: R. Sahai and J. Trauger (Jet Propulsion Laboratory)

OPIS SLIKE: Ovo je završni čin nebeske lepote pre nego sto je nestala u kosmičku istoriju. Nevidljivo zakopana u centru ovog šarenog vrtloga gasa, nalazi se umiruca zvezda, otprilike iste mase kao Sunce.

Kada zvezda pocne da stari, nuklearne reakcije koje održavaju njen sjaj počinju da se slabe. Ova neizvesna proizvodnja energije uzrokuje da zvezde pulsiraju na neregularan način, I izliva svoje spoljašnje slojeve u svemir.

Kako zvezda odbacuje ove spoljne gasove, njeno vrelo jezgro se otkriva. Tako se salje ogromna količina ultraljubičastog svetla, i to zračenje cini da gas pocinje da svetli, stvarajući tako krhku lepotu magline.

Ovaj primer je poznat kao Kohoutek 4-55. Nazvan po otkrivacu, Češkom astronomu Luboš Kohoutek i nalazi se 4.600 svetlosnih godina udaljena od Zemlje, u pravcu sazvežđa Labud.

Ova slika je konačna "lepa slika“ snimljena od strane svemirskog teleskopa Habl, Wide Field Planetari Camera 2 (VFPC2). Kamera je instalirana 1993. Godine i radila je do 2009. godine.

VFPC2 je napravila mnoge od Hablovih legendarnih slika. One su pomogle da svemirski teleskop postane pojam širom sveta.

Ovaj snimak je sastavljen od tri slike, svaka napravljena na odredjenim talasnim dužineama koje izoluju svetlost koja dolazi iz pojedinih atoma gasa. Različite talasne dužine su oznacene bojama kako bi oblasti bile lakes prepoznatljive.

Crvena boja označava azot gas, zelena emisije vodonika i plavo predstavlja kiseonik . Cela sekvenca je snimljena u toku dva sata, 4. maja 2009. godine.

Gusti vrtlog gasa nam nudi uvid u naše Sunce u dalekoj budućnosti. Kroz 5 milijardi godina, naša zvezda će da umre. Očekuje se da ce se to dogoditi na isti način kao sto se vidi ovde na slici, gde zvezda odbacuje svoje spoljašnje slojeve da otkrije gori jezgro, koje potom pocinje polako da se hladi do belog patuljka.

Do tada, Zemlja će nestati, izgorece pod vatrom Sunca koje umire. Ali će njegova lepota da sija sirom svemira…

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________